Description
A GUIDE TO THE SERBIAN MENTALITY – Momo Kapor
Belgrade author and painter Momo Kapor has spent many years studying the mentality of his countrymen. The fruit of this literary research is this book, a book that will help you grasp the essence of the Serbian people and their way of life. This longtime columnist for the distinguished Serbian daily Politika and the monthly magazine JAT Review, published by JAT Airways, has compiled the best and most interesting of his articles for this book, which is richly illustrated with his own drawings. This book’s readers will learn, through a self-ironic and humorous tone typical of books by George Mikesh, Efraim Kishon and Art Buchwald, what Serbs like and dislike, whom they admire and despise, what they eat and what they drink, how they spend their free time, what they dream about and what they believe; in a word, book is about what constitutes a Serb from the inside.
Ispisijući kolumne i priče u novinama i časopisima beogradski slikar i pisac Momo Kapor stvorio je originalnu i paralelnu književno-ironičnu i stvarnosno oporu i nadasve zanimljivu sliku o srpskom čoveku na razmeđu vekova, navika, tradicije, istorije, ideologije… Specifičan kaporovski smisao za humor, ironija koja često nadilazi sudbinu, osećaj za detalj u kome je sadržana suština stvari… samo su neke od mnogobrojnih vrednosti ove knjige. Vodič kroz srpski mentalitet je najbolji dokaz da nas niko ne može razumeti bolje od nas samih ali u isto vreme on pokazuje, na veoma originalan način, zašto su nam inat i tvrdoglava iracionalnost dominantne nacionalne osobine. Ova knjiga je pokušaj da se pomenute „nacionalne osobenosti” približe čitaocu koji ne govori i ne čita srpski jezik ali za koga su Srbi i srpski mentalitet enigma kojom se čitav svet bavio na početku ali i na kraju XX veka. Deo tekstova u ovoj knjiziobjavljen je u protekle dve decenije u Jatovoj reviji i Politici tako da su mnogi od njih već našli svoje čitaoce i fanove.Posebnu zanimljivost predstavljaju ilustracije koje prate tekstove ali na širem planu stvaraju galeriju crteža „najboljeg slikara među piscima i najboljeg pisca među slikarima”. Belgrade author and painter Momo Kapor has spent many years studying the mentality of his countrymen. The fruit of this literary research is this book, a book that will help you grasp the essence of the Serbian people and their way of life. This longtime columnist for the distinguished Serbian daily Politika and the monthly magazine JAT Review, published by JAT Airways, has compiled the best and most interesting of his articles for this book, which is richly illustrated with his own drawings. This book’s readers will learn, through a self-ironic and humorous tone typical of books by George Mikesh, Efraim Kishon and Art Buchwald, what Serbs like and dislike, whom they admire and despise, what they eat and what they drink, how they spend their free time, what they dream about and what they believe; in a word, book is about what constitutes a Serb from the inside.Pisanje je traganje za neuzvraćenom ljubavljuMomo KaporPopularni pisac svoj prvi odlazak na sajam knjiga u Beogradu, pre pola veka, pamti po knjizi “Freni i Zui”, koju je ukrao na štandu “Prosvete” Na ovogodišnjem Sajmu knjiga Momo Kapor, jedan od naših najpopularnijih pisaca, potpisivaće svoju novu knjigu. Reč je o “Vodiču kroz srpski mentalitet” na engleskom jeziku u izdanju “Derete”. Iako tek objavljena, ova knjiga se već nalazi na bestseler listama, kao i “Eldorado”, poslednji roman ovog pisca.Šta za vas znači sajam knjiga u Beogradu?Za mene je sajam velika lekcija o vremenu. Naime, pre pedeset godina sam došao na sajam prvi put kao mlad student likovne akademije, a imao sam đubretarac sa kapuljačom. Naravno, to nije isti ovaj koji sada nosim – i ukrao sam jednu knjigu,”Freni i Zui” od Selindžera. Stavio sam je u kapuljaču. Čim su primetili da knjige nema, počeli su da nas sve pretresaju, ali, knjigu nisu našli pošto im na pamet nije palo da je traže u kapuljači. Od tada je prošlo gotovo pola veka, a ja sam bio na gotovo svim sajmovima. Takođe, za mene je sajam lekcija iz skromnosti, jer kad čovek vidi na jednom mestu milijardu knjiga, uz to kapitalnih izdanja, sabranih dela, enciklopedija, dođe mu besmisleno da sedi i da piše novu knjigu. Ludilo je, ipak, jače od razuma i ja se vraćam kući da pišem novu knjigu.Već decenijama slovite za najčitanijeg srpskog pisca. Čime osvajate svoju publiku?Zahvaljujući masovnom padu dobrog ukusa. Zaista ne znam zbog čega me čitaju generacije sada i najmlađih. Ali, verovatno je to zbog toga što se ja trudim da ne budem dosadan. To da se ne bude dosadan je lekcija koja se savlada u novinarstvu, pre svega. A ja sam počeo kao novinar koji je prešao u književnost ostajući i dalje novinar. I dan-danas imam kolumne u nekoliko novina. Prva lekcija je da se piše što zanimljivije, da se privuče pažnja publike. U novinama pogledate krupnije naslove i zaustavljate se samo tamo gde je zanimljivo. Kada imate tu dresuru, onda kada se uđe u literaturu, onda se trudite da postignete to isto, sam o što se onda radi o knjizi. Pisanje je, kao i čitava umetnost, u stvari traganje za neuzvraćenom ljubavlju. Pišete i kao da kažete: “Pogledajte kako ja divno pišem, kako sam pametan, volite me, volite me!” Bez tog traženja ljubavi nema ni dobre ni prihvatljive književnosti.Vaš poslednji roman je mesecima na bestseler listama. O knjizi se priča, ide iz ruke u ruku dok kritika – ćuti. Kako to objašnjavate?”Eldorado” je samo podelio sudbinu mnogih mojih knjiga. Naime, ona gotovo kao da nije ni primećena u kritici, sem dva-tri, najviše četiri kratka prikaza ona nije drugačije zabeležena osim što je, naravno od početka, prisutna na bestseler listama. Imam neku vrstu prećutnog ugovora sa kritičarima o nenapadanju. Sad mi je glupo da oni pišu o mojim knjigama koje su već činjenica jednog stila, jednog ukusa, jednog sveta. Da me otkrivaju, to je smešno, a da me napadaju to je besmisleno, jer nema nikakvog odjeka, jer ja do čitalaca dolazim bez posrednika, bez kritike. U stvari, vrlo sam polaskan time. Ovih dana je o meni izašla jedna knjiga pod nazivom “Od pisca u džinsu do pisca u maskirnoj uniformi” profesora Branka Stojanovića. To je knjiga na trista pedeset strana na kojoj je autor analizirao čitavo moje delo vrlo precizno i naučno, tako da to za mene vredi mnogo više nego gomila novinskih prikaza, mada je lepo dobijati prikaze. Ovo iz mene govori čista zavist. Nemojte ovo ozbiljno da uzmete. Moje knjige same pronalaze put do čitalaca i ne treba im ničija pomoć.Da li ćete na sajmu potpisivati svoju novu knjigu?Biću na štandu “Derete” koja je objavila moju novu knjigu koju, nažalost, neću moći da čitam jer je na engleskom. Naziva se “Vodič kroz srpski mentalitet” i nalazi se već na listi bestselera. To je zbog toga što je Beograd prepun stranaca i što se stranci oduševe kad vide jednu takvu knjigu koju mogu da pročitaju, a koja je vodič kroz naš čudni zagonetni i teško shvatljivi mentalitet. Potpisivaću svoju knjigu u četvrtak, mada je to za mene velika muka, da mor am da se kezim, da se rukujem i fotografišem.PODILAŽENJE UKUSU PUBLIKEPotpuno mi je nerazumljiva ona sintagma elitističkih kritičara koja se zove podilaženje ukusu publike. Pa, kome da se podilazi ako ne publici za koju se piše! Verovatno da uzvišeni i najuzvišeniji duhovi i ne štampaju svoje knjige nego ih drže u fioci, ne bi li slučajno podišli publici. Sve se radi za publiku. Čovek radi za publiku. Tako i pisac piše za publiku.Mila MilosavljevićProvincija truje kao bolestAJDE setite se nekog restorana gde nisam bio – traži od nas Momo Kapor na kraju razgovora u njegovoj kući, u Nebojšinoj ulici. Žuri na porodični ručak. Oporavlja se od upale pluća i dobro izgleda. Ležerno ispaljuje štosove. I sam se iskreno smeje. U predsoblju platna na štafelajima. Kaže: “Ovo je jedini atelje kroz koji se ulazi u kuću. Sve mislim kupiće poštar neku sliku”. “Vodič kroz srpski mentalitet” na engleskom jeziku, koji mu je nedavno objavila “Dereta” ekspresno je postao najprodavanija knjiga ove kuće u poslednje vreme. Izlazi i drugo izdanje, odmah posle Sajma knjiga.HIT KNJIGATU su priče namenjene putnicima koji dolaze i prolaze, o Beogradu, punjenim tikvicama, Skadarliji, Adi, rakiji, pljeskavici, šajkači, beogradskim devojkama, koje Kapor više od dvadeset godina redovno piše za “Jatovu reviju”.- Za onaj divni časopis koji se nalazi u džepu odmah pokraj kese za povraćanje. Budući da se ti tekstovi iz rubrike “Vodič kroz mentalitet” prevode na engleski, napravio sam izbor i objavio u knjizi pod istim naslovom. Dogodilo se nešto slično pravom čudu: iako na engleskom, ta knjiga je postala bestseler.Pa otkud tolika pomama?- Tumačim to time što u Beogradu živi ili kroz njega prolazi veliki broj stranaca koji žele da saznaju nešto o nama, a da im to bude nepretenciozno, samoironično i smešno. Knjigu sam, inače, sam ilustrovao sa mnoštvom crteža što joj daje posebnu draž. Ona je slična knjigama engleskog humoriste Džordža Mikeša, Efraima Kišona ili Art Bačvalda.Dobro, ali šta je ono što pleni strance?- Postavite se u ulogu Srbina koji u Londonu ili Parizu, na primer, ugleda u izlogu knjigu na srpskom o francuskom ili engleskom mentalitetu. Kao da je ugledao rođenog brata, odmah kupuje!Rekoste jednom prilikom da je glavna odlika tog našeg mentaliteta rečenica “nema problema”. – Da. To je potpuno nepredvidiv mentalitet, iracionalan, neuhvatljiv, sklon podsmehu, jednom rečju: on je skup individua i teško se uklapa u neku zajedničku, sinhronizovanu akciju. Ne bih bio političar koji upravlja takvim narodom.Kako Vam se čine aktuelni srpski političari?- Bravar je bio bolji. Njegovi ljudi su bar kupovali slike. Ovi ne.A kako se srpski mentalitet nosi sa sadašnjom tranzicijom?- Koliko smo iracionalni najbolje govori podatak da su za vreme nezapamćene inflacije otkazale čak i elektronske kase, jer nisu mogle da podnesu toliko nula, a nama ništa! Ukratko, to je mentalitet koji je razjeo iznutra i uništio nekoliko moćnih civilizacija i imperija, kao što su Turska, Austrougarska, Nemačka, ili Sovjetska, pa za njega neće biti nikakva teškoća da uništi i tranziciju, koja je prava sitnica.OSEĆAJ TESKOBEALI čujete kako ljudi zbog nje osećaju teskobu?- Ja to uopšte ne osećam. Osećam teskobu kad počinjem novu sliku ili knjigu: plašim se kao da mi se to događa prvi put, a politički režimi i njihove smene me uopšte ne dodiruju. Da li znate kako se zvao i ko je bio predsednik francuske republike u vreme kad je Van Gog slikao suncokrete u Arlu?Ne.- Ne znam ni ja. Vidite da to uopšte nije važno, važniji su suncokreti.Čini se da smo malo zbunjeni oko ponovnog pronalaženja i baratanja sa “srpstvom”. Možda u Vašem “Vodiču” leži odgovor gde se ono nalazi?- Već smo ga pronašli. Ono se nalazi u prvoj rečenici novog Ustava: “Srbija je država srpskog naroda”. Kad sam to pročitao laknulo mi je. Do tada sam verovao da je Srb ija država Građanskog saveza.U svemu tome, kako izgleda naša književna i likovna scena?- Najbolja ilustracija sveopšteg haosa i vladavine “krojača carevog novog odela” je poslednji Oktobarski salon, navodno međunarodni. Beogradom, naime, vladaju instalacije i performansi, samo što ja ne vidim razlog zbog čega su ih prišljamčili slikarstvu kad to mnogo više odgovara pozorištu. Svaki netalentovani momak sakupi izvesnu količinu đubreta, ogradi je belim konopcima i proglasi je umetnošću. A o tome posle pišu eseje tipovi kao što su Ješa Denegri. Plašim se za mlade koji tek dolaze i koji će morati da zaborave na takozvano štafelajsko slikarstvo. Umesto Sezana njihov rodonačelnik će biti šolja pisoara Marsela Dišana. Sve skupa to je odraz našeg dubokog provincijalizma. Ta mladež nije videla niti upoznala svet u kome se sve to dešavalo u doba nadrealizma i dade dvadesetih godina prošlog veka.A literatura?- Bilo bi sumanuto reći da u književnosti nema novih talenata. Oni se rađaju kao i lepe devojke, u svim mestima i u svim vremenima, ali situacija je slična kao i u slikarstvu. Izvorni talenat teško će se probiti sa svojom normalnom pričom kroz zasede postmodernista koji su takođe zakasnili najmanje trideset godina za svojim uzorima sa Zapada. Jednom rečju, provincija truje kao bolest.NISAM NORMALAN- NI ja takođe nisam normalan. Odlazim na Sajam knjiga i vidim milijardu tomova, sabranih dela, kapitalnih izdanja i ostalog; vratim se kući i nastavljam da pišem svoju knjigu koja je zrnce peska na velikoj peščanoj plaži književnosti. To ludilo je neizlečivo. Srećem na Sajmu ofucane tipove u isflekanim odelima, koji vuku ogromne torbe i vade privatna izdanja pesama, pišući dirljive posvete preko čitave naslovne strane. Sveopšte ludilo.SLIKARI DUŽE ŽIVE- NE pišem ništa, slikam, i da sam bio pametniji u životu ne bih nikada ništa ni napisao, sem potpisa na čeku. Pre svega slikari duže žive, a tajnu tog dugog življenja otkrio mi je jedanput davno slikar Stojan Aral ica. U svojoj 96. godini kazao mi je: “Momčilo, mi slikari živimo dugo, jer slikamo terpentinom, a on je, kao što se zna, borova smola, pa smo po čitav dan kao u kakvoj borovoj šumi”.Branislav ĐORĐEVIĆ
